Radim diplomski, pa ne pisem, ne brinite se, uskoro sam nazad :)

Ноћна седамдес'петица. Задња (последња, јебем ли га, није ни битно). Буљук младих људи се сјатио на бежанију, да у својим станчићима проведу још мало снених ноћи, па сутра опет по кафанама. Враћам се из КСТа, беше ту и неки дарк пар, неки металци, а било их је и са сплавова, види се да имаду пара за таква задовољства (смрде на дим скупих цигара, дунавски муљ, и успут роштиљ...)

Креће бус, иде полако, возачу се, ваљда, не жури да ја стигнем што пре кући, него онако лагано... Саобраћајка на бранковом мосту, идемо лагано поред, нека залутала госпођица се лафо крсти, остали покушавају да или одспавају мало, или да не слушају ову тројицу позади. Ушли су кад је већ бус кренуо, "Хвала, мајсторе", видеше неку згодну цицу на задњем седишту, те седоше тамо, као што и закон налаже (закон природе, не ови наши шабански закони.) За дивно чудо, нису се нешто цимали са девојчицом, него почеше да препричавају догодовштине, до тих детаља да сам се ја постид'о што нисам урадио бар 20% од тога вечерас.

Елем, сваки је мувао бар 42 рибе, од њих им је бар 86,8% дало број телефона, а "брате, она плава, гузата" им је свима дала телефон, и свој тројици различит, па је сад полемика ишла чији је тачан... Победио је онај са једном обрвом, и ликовао је као да је освојио светско првенство у мувању. Овај други им описује оне остале МААААЧКИЦЕ које су влажиле над њиховим мужевнијем гласовима и остављале толику количину телефонских бројева, да се телеком и теленор могу поносити.

И тако једно пола сата, аутобус се полако празни и у једном моменту излазе, и тишина. Непријатна тишина, као кад си на ливади у два ујутру, чек се ни цврчак не усуђује да се огласи. Бацим поглед наоколо, од ових пар момака и пар девојака који су остали у бусу не можеш да разазнаш шта је коме. Момци евентуално могу на један прст руке да наброје телефоне које су вечерас добили, девојке на исти тај прст да наброје телефоне које су дале. Одлучисмо сви групно да ћутимо, да се правимо луди.

Ко их јебе, имаћемо и ми бројеве телефона. Ако ништа, измислићемо их!

П.С. Ајвар је већ спреман, мало ме још боли рука од мешања, али сам избегао печење. О томе неки други пут.

Не мислим на термичку обраду животиња.

Време: Октобар 2007.

Место: тераса.

Радња: Вратих се са посла. Било је то агонизирајућих 8 сати, умор се прошетао кроз мене више пута. Улазим у зграду; лифт; степенице; нешто гори... Или је комшија смотао лошу буксну од неке испаше, или, не, не, НЕЕЕЕЕ. Дошло је време печења. Паприка бре, не прасета...  Да се разумемо, дефиниција зимнице је: "оно што мама прави, а ми хасамо." Моја мајка дефинитивно не признаје тај аксиом, тако да је помагање саставни део породичног дружења током октобра.

Телефон, зовем све редом, јеботе, цео Београд у исто време пече паприке. Еј, не могу ни код кога да дођем, а да нема паприка у комбинацији - сви су се темпорарно вратили у седамнаести век, јер природно је боље (ватра, дим, жар, смрад, све то доприноси шмеку финалног производа, био он ајвар, или већ неки други омиљени вид нам зимнице). Зовем колегиницу из друге смене, да се вратим на посао да је мењам данас, она нек' иде кући, само да нисам ту. Она неће ни да чује, каже да јој кева кући припрема зимницу. Мукица...

Немам коме да побегнем. Ништа, отворим прозор хаустора, да се надишем свежег ваздуха. Улазим на врата, покушавам да се присетим где је апарат за гашење пожара, за свaки случај. Дима је толико да се цеди низ зидове. У кухињи удаљени кашаљ. Мислим се, на славији је онај паркић сређен, клупе су им до јаја, издржаћу хладноћу...

-"Сине, дошао си, баш на време да се помогне. Ајд пресвуци се и (кашљуц) дођи у кухињу." Касно. Е до мојега. Ништа.

Не вреде уверавања да смо на послу имали две живе емисије, да сам цркнут ко мачка, ма јок, ништа -"Шта има да се тушираш, то ћеш после." -Ваљда да допринесем свеопштем смраду...

Запалим Marlboro (има се може се), одконтемплирам једно два минута, навучем најнеомиљенији дукс (неки ретардирани поклон, другарица је мислила да се ја, који слушам хард рок, палим на гангста' рап (баш тако, ћирилицом), и купила ми дииииииииван дуск са капуљачом, који сам носио два пута, на прошлом печењу и на њеном рождендану.) и приступим са "нескривеним задовољством" принудном робовању.

"Е, тата је ишао до бувљака, и купио ми овај пекач за паприке, 3000 динара, исплати се (а зато је гроф онако надркан ових дана), са' ћу да ти објасним како ради, НЕ ДИРАЈ ГА ОПЕЋИ ЋЕШ СЕ." -Гледам у чудо, изгледа као руски свемирски брод који је висок пола метра, и коме су одсекли пераја и купу на врху. Унутра се налази Знак Мерцедеса, само по дубини висок исто колико и само чудо.
-"Руски је, троши струју као ауто, три пута нам је искакао осигурач, али нема везе, битно је да ради. Види, узмеш паприке које могу ту да се угурају, гурнеш три комада, поклопиш, и чекаш." - "Чекам шта?" -"Па да се испеку са једне стране, па онда узмеш ову куку и извучеш их, па их окренеш. На другу страну, не прави се мороном" -"Па не прав..." -"Слушај, не зајебавај се, него озбиљно. Док се ове пеку, поклопи са поклопцем, и узми гули ове испечене. Само кад са бурета скидаш поклопац, пази да не исцури на под ово што се кондензовала пара. Е да, звала те је Тамара, рекла да јој се јавиш (Звао је већ, пече паприке), и звао те је Шоне, његов ћале је купио исти овакав пекач, само им стално искаче осигурач, па пошто се ти разумеш у то ГДЕ ЋЕШ САД?" -"Да их зовнем." -"То ћеш после, слушај, па да виде да им га преспојиш на трофазно..." -"Мама, то је прво немогуће, а друго, сутра би у куриру била моја слика и наслов Монструм струјом убио породицу због паприка." -"То му реци... ВРАЋАЈ СЕ ОВАМО, то му реци КАСНИЈЕ. Пази кад вадиш ове што се пеку, ова пара је врела, и мало дими" -"Мало. Како ли је кад много дими..."

И тако сат за саааатом, пред цилиндричним пекачем пааааааприка... Татата(Кашљуц)тира...

Печем ја папрке, пеку мене прсти. Она киселина убија. Од дима плачем, још гусле да ми увале, био бих аутентични певач народнијех умотворина. Тај дим, еј он заслужује комплетну тему. То је толико горко, убиствено, ја могу да потпишем да има више отрова него цигаре и алкохол заједно. И то Србија удише цео октобар.

А посебна прича тај пекач. Уземљења није видео, офарбан је у неку несрећну смеђу, изгледа као руски производ из 1968. Не могу да верујем да руси данас праве ово, па и кинези би додали на њега два јебена дугмета и дигитрон, да се бар зајебаваш док печеш... Није искочио осигурач, јер сам у међувремену угасио комп, лаптоп, светла по кући, бојлер, рерну, светло у шпајзу, тв, радио у сестриној соби, телефоне из пуњача итд. Док ја печем паприке, мама узима оне веће, и пече их на онај свима омражени, модерни начин, у мрском им шпорету, без дима, смрада, и осталих ситница које су апсолутно потребне при прављењу зимнице. Мој крај није нешто социјалан, па се зимница не припрема у племенским заједницама (комшинице у паркићу), да их назовем комунама, него свако на својој тераси... Машем комшији терасу преко пута, дечко пече паприке, пуши цигару, плаче. Емотиван лик...

Прође једно 5-6 сати, већ је мркли мрак, понестаде нам паприка. Зној у мирису дима ми се слива низ лице, једе ми образе и усне, не видим на очи колико су иритиране (Ако ме неки пандур заустави, претресаће ме, мислиће да имам неку дрогицу, а то не користим...)

-"Е то смо завршили, иди сад у шпајз, узми оне две гајбе патлиџана, па ћеш стављати један по један..."

Агонија.

Мрак.

Прошло је то, ране су зацелиле, недаће заборављене, ајвар поједен, преселили смо се у мирнији крај истог града, и сада жељно ишчекујем октобар, јер смо доселили и пекач...

Звони телефон.

Дижем слушалицу...

С: 'Де с' брате!

Ја: Е'о ме брате, 'де си ти брате?

С: Кући, брате, е...

Ја: Реци, брате...

С: A'е сутра у КСТ на фука брате...

Ја: A је л' ради брате?

С: Mа брате, сигурно...

Ја: A'е видећу, треба да идем да видим за папире брате...

С: Е aј' чујемо се изјутра брате, па се договоримо... Него, ш'о нон стоп говоримо брате, а нит' смо брaћa нит' Земунци?

Ја: Јебем ли га... Ајд' видимо се сутра...

Спуштам слушалицу...

Брате...

Бус. Онај ГСПов, стари, раскомадани... Кишица сипи кроз рупу на зглобу (зглобни, да не кажем злобни аутобус), милион људи у истом, изгледа да сви иду куда и ја. У ћошку нека баба, прича са собом, поред ње нека девојчица од 16 дина, изгледа као да има 25, иза ње су неки младићи, који јој миришу косу и зајебавају је, генерално. О, како је лепо бити млад... Девојчица из приче има мобилни (онај педерски розе моторола), који јој је срастао са руком. У неких 5-6 минута искуцала је просечан дипломски рад... Девојчици из приче у једном моменту телефон звони: "Главобоља од вина а нигде аспирина..." - мислим се, страшно, ако је ово будућа генерација, треба одма' да се убијемо...

Елем, вратимо се на момке из позадине (не позадинце, о њима у некој другој причи...) - почињу да гласно коментаришу девојку, класика: "Како ја никад да упознам тако лепу девојку као ову испред мене, е да је аутобус ноћни клуб...", и слично. Нису чак били ни нападни, оно да ти засмета, или да кажеш "јој сељака" - сељак (небитан за причу) је био два реда иза њих и никада нисам видео да неко може толико дубоко да набије прст у нос... Елем, малој, изгледа јако прија пажња... Окреће се и почиње да "тврди пазар:" - Е момци, екскулирајте мало, није Вам ово дискотека. Немој да Вам зовем дечка. К'о да им је усула 120 литара бензина на распламсалу машту. Момци крећу са прозивкама: "Ма доведи га, и није наш дечко него твој, да га средимо, па идеш са нама на пиће."

Е ту су се зајебали. рука је бржа од ока, док су је они попрцкивали, мала је искуцала (ваљда) СМС, и послала га. Две, три станице касније, бус нагло кочи - који је сад, па није ни била нека гужва... Погледам напоље - бенџос препречио пут бусу, отварају се врата и улазе две мрцине од по 200 кила (130 + кајле), долазе до мале, која руком показује на двојицу пребледелих клинаца... ШАЈЕБИЛОЈЕЛТИЈАСНО - Јес' ти дирао моју девојку по сисе? - Ова двојица, и 80% буса су у збуну, сви су гледали ситуацију, и није било никаквог 'ватања... Покушаше да прозборе, у пола прве речи падоше два шамара, таква да је и мене заболело, онако, даљински. Возач који је устао и рекао "е нема бивења код мене у аутобусу" се дебело зајебо јер је овај други мајмун у два корака био код њега и почео да га шиба. Овај други одваљује како лупа шамаре, мислим да је једно 20 пута излупао клинце... Жао ми их, али шта да радим кад нисам шмекер и фаца - ћутим, покрих се ушима, као и остатак буса. Она баба са почетка приче се диже, овај грмаљ се продера на њу, нешто типа а 'де ћеш ти, она из торбе извади неко мало говно и опајдари будалу са 50000 V напона тачно у бубрег (дотле је мукица могла да до'вати.) Овај други, кад је видео шта му је са братом, побеже из буса, брате. Овај опрљени се скврчио, плаче као кишна година, и моли: "Јао, немојте госпоџо, нечу никад више, мајке ми." Некако се и он искотрља из буса... СВИ у неверици - чекај, јел' то полупокретна баба која је пола пута причала са пок. дедом успела да растури лика од два метра (у дужину и у ширину)??? Док лете аплаузи, избезумљена клинка истрчава из буса, ова двојица још бледи, возач зове мурију...

Друже Плави су дошли после једно 20 минута, утврдили су стручним увиђајем да су момци и возач у реду, да нико није настрад'о, и на свеопште одобравање чекајућег дела аутобуса, рекли возачу да може да настави даље.

И тако, од сада ћу да носам фејзер тејзер са собом (само да нађем 'де има да се уз'е), па ће душмани да виде свога бога...

Рек'о сам да ћу ускоро написати нову причу.

И ево је: црк'о је ларџ хадрон колајдер, нада и узданица у будућнос' пропасти наше земље (планете, не ове јадне Србијице), пре него што се и залауфао.

А колико је само о њему дискутовано - те побиће нас, те неће, те тај не мож' ни ракију да препече и зато кој' ће нам, те црне рупе, те ово те оно... Причало се о њему надугачко и нашироко, свукуда је провејавала она зебња да ћемо, којекуде, завршити са једним поштеним смаком света, а не са оном преваром од помрачења сунца што беше нада у крај наших мука давне 1999, (метар дана пре него су арапи срушили две америчке кућице.) И ништа. Па јебем ти све - ни кад 'оће не знају да смакну тај свет... Какви цигани - еј, па ја да се само мало потрудим и измозгам, могао сам да га средим за два дана, а не за двајес' година, и после да се жалим да је цркло нешто...

(на слики је црна рупа
у свој својој дивноћи...)

Елем, шта им је сад чинити - треба то чудо да отопе (неко им је рекао да је боље да потроше милионе јевара и смрзну то чудо, али им нико изгледа није рекао да ће морати да одмрзавају за сваку жичицу која им, јелте, испадне), па да наместе инкриминисану жичицу (нисте ваљда мислили да не ради јер је црк'о неки важан елемент, увек цркне неко мало срање које се у свакој продавници може узети за 50 кинти + ПДВ), па поново да замрзну, док не сконтају да је сад нека друга жичица зајебала ствар, и тако у круг. За те паре су могли да купе довољно нервних токсина и лепо побију целу планету, а не да нас овако држе у неизвесности...

И оне приче о симулацији великог праска... Kако ли ће га звати - мали прасак? Да не причам о томе да ће једино што ће добити као резултат бити терабајти података, за које, гарантујем, још нису развили ни софтвер који ће да из тих терабајта да извуче она два-три битна гигабајта, а ово остало кантира (све нешто замишљам ситуацију low disk space...)

и онда десетине година анализе, да би на крају рекли "Е јеби га, нешто није ваљало у симулацији, мораћемо испочетка..."

Ето ти твој ЛХЦ...

... ће се догодити веома ускоро, да не кажем још колико ових дана...

Останите са нама (нисам подељена личност, но си персирам...)